да то не ваља... Да је могла она би га сакрила од свију; она је мислила да је стид —имати дете....

Држала га је чисто. Сваког јутра она би га окупала и обукла, јер чича Стеван како устане тражи га. Кад не оде куд — он седи поред њега. Заповеди Анђелији да га расповије па онда гледи његове пуне ручице и његово пуначко тело како се гргољи... Сасма се разнежио. А како и неће?... И где би мог’о деда да се не разнежи кад види унуче?.. Нагињ’о се над њега; својим носом додирив’о је његов; рукама га је ват’о за трбушчић, за прстић од ноге; бекељио се, и кад би се дете насмејало, насмеј’о би се и он к’о дете... Деца се окупе око њих па и она:

— Нуто, нуто, ђедо, како се смеје! — викала би.

— Немојте да га дирате! — викнуо би он њима —' не ваља се!

А он га је највише дир’о.

Живана рекне по који пут редари:

— Подетењио старац!...

А дете је расло к’о млада травка. Главица — која беше дугуљаста — поче се заокругљивати; по лобањи поче расти смеђа, златна косица; очи му не лутаху више онако бесвесно са лица на лице, него гледаше онога ко му говораше и смејаше се на њега; поче да и гугуће к’о голубић; црте на лицу постајаху одређеније.

— Јетрвице! На те налик; очи суште твоје! — вели Марта.

— Али образи и нос брацини. — вели Стана.

Анђелија је волила своје дете; али за жива бога не би га она задојила нити пољубила пред укућанима. Више би је пута чича Стеван за то и накар’о.

Али, кад га унесе у вајатић — ту му је изљубила цело тело. Није могла да одустане од њега. Срце јој само налагаше: још, још!... Стопила би се у очи његове, у ручице у осмејак његов. Тумарање и рад целога дана