XIII

И оде кућна грлица своме голубу. Сви су укућани волили што је отишла у Мандића кућу — али сви су је жалили. Она је била мезимица чича Стеванова, али и маза његова. Шта би се пута он са њом насмејао!... Живани је она била душа; браћи милостивна сеја — а снајама одговор пред старијим.

По њеном одласку свако осећаше неку празнину. Све је ту, сви су здрави — али опет нема нечег милог и драгог. Живана је чешће одпаркнула плоту Мандићевом, а чича Стеван, колико да би се успокојио, рек’о би:

— Вала је богу! Опет нам је дао замену.... Дај-де, снајо, Нининог „Лазарја“....

Дете Анђелино поста кућни разговор. Они би се смејали његовом осмејку; зацењивали би се од смеја, кад би дете уватило за његове чупаве бркове.

— Чупај, чупај, лој ти детењи! Ја волем кад ме ти чупаш! — вели му Нина.

А дете тек развуче усне.

Анђелију с почетка обузимаше стид. Образи би јој горили к’о ватра. И, да је могла, она би доказала детету