— Ама који '?... Ево Драже нека каже!... .Ја сам данас весео... Наш Миладин, па онда наш унук Лазар... Како ’но ти попо певаш?... Аха... Знам сад. Лазарја, Лазарја!... Је л тако?

— Тако је! — вели попа.

— У мене ти нема тамо — амо! Ја што велим!...

Ето наш унук... Лазарја... нека га бог поживи!... Он јес? он... ’нако... Нема ту, јер кад ја... ја како!...

И ту искапи чашу.

— О куме наш и попо наш и ви љубитељи наши!.. Не замерите!... Ја сам мало онако... али мило ми је!... ’Оћу да вам кажем све што ми је на срцу.

— Дела, дела, Нино!...

— Срце... срце... јес... А ја вам велим: Овај мали шврћа, наш шврћа Лазарја, он ће... у њега, овај... ја!... Он само кад... еј, лој ли му детењи!... Неће га бити у... у... овај... нема то!... Ја како!... Не слуша ме језик — успи-де дијете и ову чашу, ваљда ће послушати!...

— Послушаће, Нино — ја шта ће! — рече Дража. Сви се насмејаше. Нина испразни чашу па се и сам насмеја.

— Ви мислите да сам ја пијан?.. Оно јес, али, овај... како да кажем!... овај.... од радости! Јес, од радости!... Наш ће мали Лазарја читати књиге, па ће мени... шта мени; зар ћу ја доживети?.. А што опет нећу доживети, к’о бајаги?... Један, два, три, четири, пет, шест, седам. Шта ми је то седам година?... Још ћу ја пуно живети, овај... још много... ја морам живети.... ’оћу!... ја како!...

— Доживећеш ти, Нино! — рекоше сви око совре.

— Оћу ја, да мени мој мали Лазарја чита, како је овај... ја! Краљевић Марко и... и... све! То мора бити!..

Чича Стеван се наже попу и куму па рече:

— Не знам шта му је сад? Никад овако није радио.