— А шта ћете? Ово ми је чини ми се — последње весеље, па ’оћу и ја да се задовољим. А ја се овако задовољавам!...

После ручка наста дар. Анђелија је даривала кума, попу, чича Стевана и Нинка кошуљама. Разуме се да су дали добро уздарје.

После уздарја наста пијанка. И Нинко заседе за совру ма да му то не беше обичај. Сео до Драже па с њим искапљује чашу по чашу.

— За срећу и здравље мога кумчета и његових родитеља, његових ђедова и баба, његових чича и стрина и целе вамилије! — наздрави кум.

— Амин да бог да! — викнуше сви и искапише.

— О Нино!

— Ој Дражо!

— ’Ајд да запевамо по једну од старине! — рече Дража.

— ’Ајде вала.

— Коју ћемо?

— Коју ти оћеш!

Затурише један другом руке за вратове па запеваше:

— Алал’ вера Нино! — викну попа.

— Нема, него му „гројиће“ гуша! — вели чича Стеван.

Нинко скочи, искапи чашу, удари се руком по прсима па викну:

— Ама ко? Зар ја?.. Јес чуо ти, појка, и ти, куме!.. Ја кад само... овај... Нема ти ту код мене!

— Певаш ваљано није вајде! — рече попа.