Па онда обиђе још неколико пута око радина па оде кући.

У вече је Анђелија помогла редари поставити вечеру и дићи судове. Пошто су ноћи окрачале, после вечере је ваљало на спавање.

Пошто су свршили копање — онда је дошла жетва. И ту је Анђелија осоколила. Не само да је жела него и везала снопље — а, богме, за везање требају мушке руке.... —

Прође година Анђелији. Нико се на њу не потужи. Ни једна реч рђава за њом не полете. (Вук није смео ни обелити). Са њом беше свако задовољно и у кући и у комшилуку. За њу је било само лепих речи. Њезин се сан — што га је прве ноћи, кад је у Пантића кућу дошла, снила — обистини. Пиљеж јој је скакала на раме кад ју је ранила; марва је трчала за њом; деца су је волила, свекрва се њом поносила; укућани — да су могли — у недрима би је носили, а Миладин јој није ни једне окорне рек’о. Она се смешила и певушила од неког унутрашњег задовољства; изузев оно неколико мучних тренутака — она је могла рећи: „ала је леп живот!“...

Примила је ред и редовала је, к’о и остале жене. Беше задовољна са својом судбином. Радовала се највише што јој је Ика ту, па јој се могла похвалити и покудити — Живана јој није никад забрањивала да Ики оде....

На кратко после тога — она се породи. Родила је мушко дете, лепо к’о уписано. Сама Живана је бабичовала. Она је урадила све што је знала; није одбацила ни баба Симанину гатњу. Дете су крстили и наденули му име Лазар.

За ручком — по крштењу — служио је сам деда Стеван. Нинко се бавио око пецива.

Нека радост сјала је чича Стевану из очију. Он говораше куму и попи: