Нашла је у селу три Стане. Од њих три узела је три крпе. Трећој је Стани дала да сашије кошуљу у стану (обору) и казала јој да — док кошуљу шије — ни с ким ништа не говори. Кад се дете родило она — пошто га је окупала — обуче у ту кошуљу, изнесе на поље и протури кроз прозор у собу... У соби био баш отац главом. Он прими дете и плати рубљу — к’о откупио га.

— Па је ли живо’?

— Ено га данас кмет.

— Баш ти вала што ми то каза! Како ’но би молим те?

И Живана понови неколико пута ту гатку док не научи на изуст.

— Ја дошла неким послом до тебе — па се заговорисмо.

— А којим?

— Да ми даш твоје брдо — рече Симана.

И Живана јој даде брдо...

Отпоче копња кукуруза.. Ради Анђелија—мушкарца се не боји. Нинку се само смеши брк.

— Да су ми — вели — овакви сви копачи, не бих се бој’о по села!

А Анђелија се прегла па гледа пос’о.

Ретко ће где баш сам домаћин велике задруге да узме мотику... Он ради, али само косом, ако је добар косац. Тако и чича Стеван.

Он само дође мало на подне да види шта му раде копачи. Поседи мало где год у ладу; обиђе да види колико још има да се копа; начини коју примедбу н. пр. који кукуруз треба посећи а који оставити — па се онда враћа кући.

— Слуша ли младеж, Нино? — пита он брата.

— А... зорли — одговара Нина.

— А радите, богме, децо, к’о себи — вели чича Стеван.