— Благо вама! ..

Глас јој је по мало дрхт’о.

— Како? — упита Ика.

— Лепо.

— Благо и теби! — рече Ика.

— Не д’о ти бог бити у мојој кожи!

— Кам’ среће!

Анђелија разрогачи очи:

— Шта велиш? !

— Кам’ среће! рече Ика.

Она је погледа. Погледа је таким погледом који је говорио као реч: лудо једна!

— Шта ти оћеш! — викну Ика. ’Наки момак, к’о златна јабука — па ти је још нешто криво.

— Не манишем ја момку, ни дај боже!... али, ето морам да оставим своју кућу!

— Па то би најпосле учинила. Не мислиш, ваљда, да је боље седе плести!

—Ал ја се нисам честито ни надевовала! — викну Анђелија....

У тај пар уђе јој мати носећи синицу са јелом. Јадна мајка!... Овамо се гради весела, а сам бог зна како јој је на срцу.

— Шта радите, децо?

— Ето седимо.

—Јесте ли гладне?

— Ја нисам — рече Анђелија.

— Седи ти, дико, те једи, — дуго је до мрака. Ајте и ви, цуре.

Поседаше. Девојке, стидећи се, узимаху јело из чинија. Анђелија је јела само метери за љубав. Ућутале се — муву би чуо да пролети.

— Што сте се ућутале, децо?

— А ја шта ћемо?