— „Нећемо се расценити!“ — вели моја мати.

— „Е онда да ти кажем. Којој се жени не „држе“ деца — она је „слатке крви“. Да би јој се деца држала она треба — кад осети да је понела — да увати врана петла без белеге. Томе петлу да расече кресту и да увати мало крви. Ту крв да замеси са квасцем и вином и да направи колачић. Онда треба да узме још једну сребрну пару и витлић злата — па све то да ушије у појас и да носи са собом до порођаја. Осим тога треба да где год на путу нађе подлогу из опанка, и ту подлогу да уметне у своју обућу, па и њу да носи до порођаја.

— „Кад се буде трудила, да то све повади, па колачић да метне у вино да се кисели. Како се дете роди, жена која бабичује. треба да узме оно вино, да га узмути и закане кап детету у уста. Уз то да говори:

— „Кад нестане у свету леба и вина, квасца и петлова гласа — онда се детету досадило!“..

— „Три пут треба дете запојити и трп пут ово казати.

— „На месту где је дете главом ударило треба да ископа рупу та иста жена. У рупу нека метне: главу од предњег вратила на разбоју, ону сребрну пару, витлић, подлогу и још из главе да извади једну „чиваду“ (чијоду) и да рекне три пута:

„Земљо богомајко!... Дадох главу за главу, дадох тело за тело, дадох злато за злато; пару дадох откупих роба од гроба а подлогу у залогу.“

— „И онда да закопа рупу.“

— Па је л то радила твоја мати? — упита Живана.

— Јесте.

— Па поможе ли?

— Поможе, бога ми! Осим тога она је још и ово радила: