— Немој ти — нек иде Марта.... Оно ја не сумњам на Маринкове укућане — али ко зна шта може бити?

— А шта, мајко?

— Е, ћери, света има свакојака. Нису сви људи једнаки. Видиш кад тако одеш коме у кућу, „нејака“ па што поискаш — морају ти дати, јер ће им мишеви све ствари изгристи ако ти не даду.... Али има душмана, па кад ти даду што — онда пошто ти одеш, узме сикиру и засече довратак, те се дете роди расечене усне па изгледа нагрда.

— Зар има и таквих душмана? —

Има ћери света свакојака. Неко мисли о слави — неко о брадви — рече јој Живана.

— Помоз бог! — рече баба Симана и уђе у кућу.

— Бог помог’о!

— Шта ти радиш?

— Ето, учим снају.

Анђелија пољуби у руку бабу.

— Жива била. А чему је учиш?

Анђелија изиђе.

— Знаш, прости ме, нејака је.

— Е онда, да ти кажем нешто. Ова твоја Анђа је „слатке крви...“ Видела сам само како децу забавља.. А ти знаш да је слаткој крви тешко подгајити пород.

— Па шта да радим?

— Е да ти кажем. Овако исто била је и моја сна што је за најмлађим братом. Роди дете, оно — умре. Тако једно, тако друго, тако треће.... Мати ми се зорли забринула... Док ето ти једног дана једне маторе Циганке. Мати с њом у разговору па је, некако, уз реч, упита да ли она зна што год. — „Је л’да се држе деца?“ — упита Циганка. — „Ја!“ — рече моја мати.

— Е, па знам ти — вели — пуно гатњи, ал знам једну најбољу. Шта ћеш ми дати да ти кажем?“...