— А, знам сад! — рече Марта. — Е, јетрвице, сестро, нек ти је са срећом!.. Морам казати мајци...

— Шта, зар њој? ! К’о сестру те молим, јетрвице, не казуј јој! — рече Анђелија склопивши руке.

— ’Ајд, не лудуј'. Она мора знати да ти не би одредила пос’о што није за те.

— Али кад те молим!

— Ти мислиш да то сакријеш! А кад се то могло сакрити?... Онда ће да грди и мене и тебе.

Анђелија не рече више ништа; а Марта — пошто изапра и разастре рубине по сушилу — оде у кућу, изазва Живану на страну и каза јој.

Живана дозва Анђелију, уведе је у собу, и посаветова је како да се влада у садањем стању.

Од то доба Анђелија не обуче више своје младачко руво. Пазила је на много што шта: није смела прећи преко оборене сикире, нити преко вила; није смела носити никаквих семена, као пасуљ, кукуруз и т. д. у крилима да јој не би то по детету излазило; није смела целивати крста, нити се пречестити, да јој не би дете добило падајућу болест; није се смела на Ђурђев дан окупати, да јој се не би дете удавило; није смела ложити клина на ватру; није смела јести ни рибе ни пужева.... Један пут заболи је зуб. Она хтеде да га извади. Беше га већ и концем омотала, кад смотри Живана.

— Шта ћеш то? .

— Боли ме, оћу да извадим.

— Не, не шали се.

— Што?

— Никад, кад си „нејака“ немој зуб да вадиш! Оном детету, кога носиш, биће крви у сватовима....

Анђелија одмота конац.

Живана је њу у свему поучавала. Једаред јој рече да оде у комшилук, Мандића кући, да нешто донесе, па се присети и рече: