XII

Прође пролетња равнодневница. Јарик већ ник’о; кукурузи од три пера — таман за копање. Чича Стеван дао мотике да се клепају, а Нинко само прича: како је шеница густа к’о четка, како су кукурузи модри к’о чивит, и како ће бити летина и рана и добра.

Жене срађују своје радове и труде се да буду готове пре копања.

Једног дана стоје Марта и Анђелија на бунару. Марта испира рубине.

— Дај-де, јетрвице, успи још једну кову — рече Марта.

Анђелија се маши руком за кову, али је брже боље трже, увати се за пас и сва поцрвене. Марта је баш у тај пар погледа.

— Шта је, јетрвице? — упита.

— Ништа — рече Анђелија.

— Како, ништа?

— Ништа кад ти велим! — рече Анђелија и поцрвене још већма.