немаш ни трбува!.. Док си млада ти треба да проживиш, да се после не би кајала!... А што ће нам живот ако нећемо једно другом љубав учинити!..

И ту, дрхћућом руком, пође прсима Анђелиним. Она плану. Образи јој букнуше; из очију јој сену пламен гнева; крв јој појури у главу; жиле јој забрекнуше од силне навале крви.

— Да ме се ниси такнуо! — викну она и подиже песницу.

— Па удри!... удри бог ти дао! Шта ћу кад не могу друкчије? Убиј ме, али ми не одреци!

Образи му се зацрвенели гадном страшћу; на очи зашкиљио к’о да је добио „ћорило“, а телом дрхташе к’о да га је „греба“ уватила.

— Даље од мене или ћу те млатнути к’о џукелу!

— То ће бити само капара! — рече он.

— И опет пође руком прсима Анђелиним.

Више није видела шта би. Обузе је такав гнев, какав је од рођења није обузео. Сполати Вука к’о дете и гурну га далеко од себе. Вук паде у блато.

Није умела ни да бега. Стала на оном месту к’о да се окаменила. Вук се диже.

— Зар тако, снашо?

— То ти је од мене капара!

— Упамтићеш ти мене! — рече он скидајући блато са себе.

— Ако ми се још једанпут приближиш — ти ћеш бити излупан к’о нико твој!

— Нећу ја то! Сад ћеш чути твојих гусала по селу?

— Онда.... онда ћу те убити! — викну Анђелија ван себе готово кад се сети на шта он нишани.

Ова претња к’о да учини своје: Вук обори очи доле и ућута. Ничега се није плашио к’о смрти.