Анђелија се замислила о својима, сагла главу доле, па га није ни опазила.

— Помоз’ бог, снашо!

По навици — и ако га је познала — Анђелија се поклони и одговори;

— Бог ти помог’о!

Па онда сиђе са стазе да му пута начини.

— Како си?

— ’Вала богу!

— Где си ти била?

— Код оца.

Он онда стаде и упиљи у њу. Она обори главу.

— Па где си ти, море?

Анђелија ћуташе.

— Ја погибох за тобом! — настави он. Нема ноћи да те не сасним!

Анђелија опет ћуташе.

— Да ми је, бар, да те по чешће виђам — било би ми лакше. Овако, лепо полудех!

— Склони-де се да прођем — рече Анђелија.

— Чекај мало! Што журиш, кад имаш кад?

— Склони се кад ти велим!

— Да ми те је пољубити — волио бих нег’ да ми бог здравља да! — рече он не мичући се с места, а сав поцрвенео к’о ћуран.

— Ено ти твоје жене па љуби — а мене пусти да идем!

— Ко да љуби бабу? Да су ми оваки образи, па да љубим до смрти!

И ту се маши руком једрих Анђелиних образа. Она му одби руку, па пође преко блата да само измакне. Али он стаде пред њу.

— Не иди Анђо, анђеле божији!... Што мрзиш, болан, на ме? Зар је бољи онај твој смоља, Миладин? Ти си, болан, млада и лепа. А он?.. Ето, кад си доведена, па