— Ништа, ништа.

— Ама ти плака, чини ми се?

Хтеде одговорити да није — па не може заплака се.

— Шта ти је?! упита он и скочи: нешто га ледну.

— Крива сам! — рече она и не знајући шта говори.

— Крива!.. Да се ниси с најом....

— Нисам — пресече му она реч — нисам ни с ким!.. Али сам крива пред тобом.

— Пред-а-мном?

— Ја! Нисам ти ништа казала: нисам смела: било ме стид.

— А шта?

И она му исприча све; и како је Вук слао Петрију, и што је Петрији одговорила, и како се боји.

— Ама је ли то истина?

— Истина је. И јетрвици Марти сам причала.

— Ништа, ништа. Ако никога — мене ће Вук упамтити! А ти, ’ајд спавај, немој лудовати!

— Само се бојим: попраће ме по устима, па куд ћу онда?

— Ја ћу онда убити и њега и Петрију! — викну он љутито.

Анђелија леже. И ако се бојала гласова — опет јој беше лакше кад је њему казала.

Срећом, овима то није ни падало на ум....

Дани су пролазили у раду, а ноћи у дворби и угодби. Анђелија је страховала — али јој се слутње не обистинише. Једва се мало примири. У том прође и зима.

Некако првих дана пролећа оде Анђелија оцу и мајци. Кад се враћала отуд у потесу глоговачком срете Вука.

Дан беше леп. По каљавој земљи указале се меке лепе стазе. Дрва напупила; шева пева; небо се плави; сунце греје благо; његова топлота прожмава ти цело тело, па ти мило к’о да те милује рука мајчина.