Од то доба Анђелија се поче плашити Вука.

Али јој ни савест не беше више мирна. Њу је гризло што то све није казала и њему, Миладину. Толико пута канила се па — не сме.

„Може ме питати: „кад је то било; што ми ниси још онда казала“?.. па шта да му одговорим?.. О боже, боже; ала је тешко живети кад има поганих људи!.. Он, сад, — и ако ништа није било — може пустити реч да јесте; може то учинити и она матора несрећа, Петрија — па шта да радим онда?.. Ух страшно!..“

И она се згрози од помисли: да тако што чују тата и мајка, па онда бабо и нана, па тетка, па он...

„Ја не бих могла више живети — ја бих се убила!.. Или бих отишла па скочила у дринске „вилимане“ (вртлоге) — само да ме нестане са овог света!..“

Једног вечера уђе у вајатић да легне. Миладин давно засп’о. Она седе на креветац и изу се. Не леже к’о што је обично радила — него оста седећи.

Грозна слика лебдијаше пред очима њеним. К’о пук’о глас о томе, па к’о дочули сви, па чак и њени код куће, па к’о Ика ишла тамо и донела јој поруку од оца: „Нека ми више не иде на очи: она више није моје дете; она, она је ђаволска....“ А к’о свекрва стала пред њу па вели: „ето! ја се с тобом поносила к’о пролеће цвећем — па ти тако да обрукаш и себе и мене и моју кућу! Стид те било ћери моје седе косе и твојих поштених другарица!.“

И она се заплака. Сузе к’о киша полише јој једре образе.

Миладин се поче мешкољити, па кад чу плач — диже главу.

— Дијете! — викну он.

Она се стеже и једва полако одговори.

— Чујем.

— Шта је теби?