— Ко није жена?.. Добро, добро, ћерко, казаћу ја то твојој свекрви! Питаћу ја тебе коме ти то кажеш!

— Теби, кажем, а ти иди па се тужи коме ’оћеш!

— Знаћеш ти за Живану!

— Да ли ћу ја знати, то не знам; али да ћеш је ти упамтити — то знам у тврдо!...

И Петрија оде да однесе Вуку црне гласе...

Први пут тога вечера — од како је у ову кућу дошла — Анђелија беше озбиљна. На њеним руменим уснама није лебдео осмејак. Њој беше тако криво и тешко к’о да је нешто најдраже изгубила.

„Еј мој лепи Салашу! — мишљаше она. — У теби бејах срећна. Могла сам по вољи тумарати по читаве ноћи, а да ми нико ни једне скарадне речи не каже.. Јесам ли икад пред ким шта учинила; да ли сам рекла коју срамотну реч?... Нисам! Па од куд да ми сад ова Петрија тако што говори?.. “

И дође јој отужно... Она се гадила, она се љутила на ову понуду. Њена чиста и чедна душа није могла да се не гнуша; њена памет није могла ми да појми, а камо ли да свати дубину понора у који хтедоше да је гурну... Она се само питала: „3ар има таквих људи!.. Зар њих неће бог да потре громом?...“

Од једаред осети потребу да исприча коме шта јој се десило. Али коме ће?.. Миленији?.. Не, само Миленији не!.. Миладину?.. Ко му сме казати, и како ће му казати?.. А како би било да каже Марти?.. Најбоље да каже Марти. Она ће је моћи и посаветовати шта да ради.

И она изазва Марту и све јој исприча.

— Е, моја јетрвице, ниси ти прва. То је један страшан човек. Ја све пазим — кад куда идем; све се бојим да ме он не сретне. Тата га је зорли омрз’о па се и завадио с њим.