Анђелија дуго оста ћутећи оборене главе. Другарице је само гледе. Онда она погледа по маленом вајатићу, уздану дубоко па седе. Мисли јој летеше к’о лептирићи од стварке до стварке. Све што је у томе малом вајатићу, све јој је било мило и драго. То беше њено детињство, које је прошло, и њена слобода, коју јој одузимају.... Ето, овај мали дрвени креветац!.. Колико је пута на њему она с мајком спавала! Колико је пута — и овако одрасла — турала мајци руку у недра.. Па овај таванчић! Шта се пута пењала на њ! К’о да још чује како је мати виче: „Анђо, сиђи — пашћеш!...“ Па ове дугачке мотке и ове красне шаренице о њима!.. Колико се пута ту крила!.... Па и оног вечера кад је „паре“ примила, дошла је ту, те је заронила главу у шаренице и плакала.. Па онда, сваки ћошак у овом вајатићу био јој је мио и драг!... Ето, у овом, она је држала своје „младе“ ; у оном код врата била је једаред бијена, што је од бабиних куршума правила „саливорке..“ Па ово — па оно: — све јој беше драго. Овај вајатић беше јој милији од најлепшег двора...

Па онда бабо и нана.. Како ли ће њима бити! Они су научили да их јединица пољуби у руку. А кад она оде, па осване јутро, а они се окрећу по кући... А она у туђој кући! Нити кога познаје — нити ко њу познаје. И она двори те туђе људе, па мора да се смеши и да им се умиљава, да их назива својим, да служи и двори, да јој се не зна кад ће лећи ни кад ће устати, и да се не сме ни с ким нашалити, да их не би наљутила...

Очи јој се наводнише а рибићи на уснама почеше се отезати. Хтела би да заплаче, али се пусто срце следило и окаменило, па осећа како јој са срца зима цело тело прожмава... Обузе је неки лаки дрхат и зевање.

„Баш је свако женско проклето!“ мишљаше она.

Па онда погледа Ику и Станију па рече: