А то место препишчика једва је добио. Сва му се фамилија дигла на ноге, док му је израдила то место. И тетка и стрина и стриц, и неки далеки рођак (чије су име и звање врло често с поносом спомињали) и мати — све је то полетело и спало с ногу док му је нашло места. Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао. Давно га је изгубио. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти, и на тај начин даје се разумети за што је једна рубрика у „Протоколу крешчајемих“ празна остала а у Крштеници стајало за име оца „невједом“ — јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као нека врста памфлета, али нешто повише задоцњено.

Но мати му је већ умела накнадити оца и њена милошта осладила му је ране дане детињства, тако да је то најлепше и најведрије доба у животу Јованову. После је долазио сам јед и чемер. Мати га је