на њ за по неку изгубљену ствар и с тога је школовање у основној школи оставило врло тужне и по мало ружне успомене у њему. Ту се први пут напојио из чаше животне горчине, јер је ту у школи извукао више батина него мезулански дорат из штале му кад је вукао дележанац преко Плоче. Па како му је онда понуђен пехар жучи и из њега први пут сркнуо, тако и после тога, а још и данас једнако пијуцка из њега. С тога је још из ранога детињства постао песимиста. Од неправде је много претрпео и у гимназији. Овде су опет многи професори имали пизму на њ. Из страних језика су га увек питали неправилне глаголе а из Рачунице Правило Тројно. На испиту су га обарали и он је три разреда учио шест година; седео у последњој скамији и био увек меланхоличан. И он напослетку сит неправде, препун горчине живота а жедан науке за коју је живео, — мораде напустити школу којој се посветио. Јавно мњење било је, истина, на његовој страни, али је то била слаба вајда за увређен понос и срце његово, кад су ти исти професори и даље остали на својим местима у школи и чекали своје периодске повишице, и, као за пакост, мораде он све то знати и очима гледати, јер