„Вредан к’о кртица, миран к’о бубица“ изражавали би се о њему. И као свако умиљато јагње, сисао је две овце. Од надлежних би добио лепу реч, а и при исплаћивању лиферанту или већ тако неком, не 6и ни Јова остао без исета, тако да се од тога бакшиша (а овај није редак био) могао пристојније одевати.

Био је тачан, смеран, права практикантска душа. Ишао је на прстима кад је што подносио на потпис казначеју или претпостављеном писару, тако да му је то већ постало друга природа његова, па је на прстима ишао тако рећи целога свога века, свуда и у кафани и на улици где год би само видео старијега од себе. Нигде га нико од старијих није видео с цигаром у зубима. Увек је држао цигару тако да је онај запаљен крај у рукав окренуо био, онако као што то раде гимназисте кад између часова пуше иза школе.

С одаџијом је лепо живео. Постали су и „пер-ту“ и један другога називаху „приком“. Јова је често нудио одаџију дуваном. „Прико, рекао би му Јова, оћемо л’ да задиманимо по једну?“ па му пружи табакеру на чијем је заклопцу била она добро позната глава са „Ја пушим. И ја пушим." Кад год би одаџија Аћим узео