јако волела. Увек је сваком говорила, да јој је син врло бистар, али, ето, нема оца, а свет је овај гадан, па је сироче свакоме на путу. Али она ће, говорила је она, свим силама радити, да га изведе на пут. И она му је доиста чинила све и сва. Купи му пајаца што дречи и пљеска рукама кад се претисне, а мали Јова га одмах други дан онако анатомски рашчерупа, да га види какав је изнутра. А мати га гледа само па ужива. „Ако Бог само да нани дана, та радиће нана дан-ноћ и ногама и рукама, па ће нана тебе послати за „медецијонара“! рекла би му пуна задовољства гледајући га како се удубио у посао па брижљиво разгледа рашчерупаног пајаца. Али „човек налаже а Бог располаже“ и наш мајкин „медецијонар“ запе па ни маћи. И место да медецину учи десет година (као што то већина добрих Срба и чине), — он запе у нижим разредима неких шест година и с тога се, ето, и нађе у Казначејству.