Он се трже, окрену и, спазивши своју драгу Љубу, пружи јој руке.

— Деспотице, од куда ти овде и у ово доба? — рече јој, држећи је за руку.

— Дођох за тобом, господару! — одговори она смерно али јасно.

Он благо наслони своју руку на њено раме:

— Али у ово доба? — понови још блаже своје питање.

— У исто доба, кад и ти, светли деспоте! — одговори Љуба.

— Овде на кули мотриљи? у ово доба?

— Свуда и увек, где и кад ти. Срдиш ли се, деспоте? Опрости, али ја мислим, да те није тежак државни посао позвао ноћас овде. Зато дођох.

Он је значајно погледа, а она брзо настави:

— Господару! Није ноћас првина, да те пратим, кад у позно доба ноћно пођеш из одаје своје сам, брижан. Толико сам ти се пута хтела јавити овако исто на овом месту и у ово доба, али сам се опет уздржала. Сада не могах више. Твоја душа пати, твоје срце страда, а ја не знам узрока. Угљеша — и она му наслони своју лепу главу са црном дугом косом на груди, које се снажно надимаху.

— Љубо, кол’ко си добра! — проговори Угљеша. — Ти се бринеш за ме. Немаш разлога, верна моја љубо!

— Имам, господару. Зар без разлога мисли твоје блуде у тренуцима, кад се у двору