Прошло је већ прилично времена како је у лаком оделу али у богатом огртачу изишао на кулу мотриљу.

Чешће је и дању и ноћу излазио на ово место. Губио је своје погледе преко границе суседне Богданове војводине с једне и низ пучину. Орфанског Залива с друге стране. Очима је тражио на северозападу деспотовину Костадина и Драгаша браће Дејановића а право на западу преко великога Вардара Вукашинову краљевину. Али од неког доба дању управља погледе своје на исток путем крстопољским, а ноћу, опет тамо окренут, очима мотри звезду једну, необично сјајну, на небу.

И сада је утонуо у то гледање, занео се очима питајући звезде тако, да није чуо, кад се женска једна прилика успела уз стрмените степенице високе куле, нити је осетио, када му се приближила.

— Господару! огласила се жена.

Он није чуо, гледао је звезду, све живљим очима, све немирнијом душом, па јој није ни одговорио.

— Господару! Деспоте! понови жена.

Он је опет оћутао на њен поздрав. Није је опазио. Али је, предан гледању сјајне звезде, пошао душом, оком, слухом за њом, ка њој, дигнувши руку управљену небу.

— Господару, Угљеша! — бојажљивим ал’ доста снажним гласом понови жена, ступајући му још ближе.