I

Над тврдим и поноситим Сером развила је своја крила мирна и тиха летња ноћ. За топлим даном наступила је хладовина, коју с времена на време помаже лак поветарац, што се, реко би, одбија од високих бедема градских, па се разлива у ситне покрете по мирном подграђу.

Све је тихо, све је живо легло, да се сном окрепи. И хрти и жерави, и соколи и соколари траже одмора после богатога лова минулог дана. Слуге су у граду уморне од дневне службе богатој властели српској. Властела су заморена од бриге, коју им задају чести гласови са разних страна раскомадане српске царевине. Све се предало одмору, све је утонуло у сан.

Само стражари будни сањају. Сан им осваја трепавице, душа је помућена гласовима, што случајно чуше кад се властела међу собом разговараху о тешким данима. Али се ипак сну не подају.

Будни су стражари, а од њих је буднији — њихов господар.

Са високе куле мотриље у тврдоме Серу дању се виде безбројни планински ланци, како