— Не, вараш се. Чуј ме. По њој сам вазда ценио будућност своју. Од како сам је запазио — а то је давно било — она ме није изневеравала. Бивала је све сјајнија. Пред најкрвавије битке сјала ми је све јачом светлошћу, и ја сам знао да ћу изићи победиоцем. У тешким приликама у Призрену пре четири године, кад сам видео, колико су се осилили наши противници под згодним изговором да раде противу нас једино из оданости царској заветној мисли, у тренуцима, кад је и брат ми Вукашин долазио до клонућа — она ми је звезда казивала, да ипак не ћемо подлећи.

— Тебе Бог штити, господару мој! — кликну деспотица.

— Али има — продужаваше Угљеша — неко време, како звезде у моме јату трну, бледе и нестају, па и сама моја звезда гине, тамни. А на супрот њој, ено погледај, мало даље на истоку звездано се јато множи, а сјајна једна звезда прети да надсија моју звезду — водиљу. Она је све светлија, у колико је ова блеђа. Слутио сам, ал’ од како је пре три месеца онај чудновати испосник пророчки нагласио најезду Азијата на наше крајеве, ја више не двоумим. Ти га се сећаш, Љубо. Једне је вечери ненадно пао у Сер. Ја сам појмио његове речи. Њега је нестало, отишао је тајанствено ко што је и дошао, мож’да да тражи витеза, који ће га боље разумети. Али се вара. Угљешина је душа упила у се сву озбиљност његове занесењачке проповеди противу некрста. Нико га тако неће