Сељанка се спусти под онај грм и одмах отвори шареницу. Извади белу једну погачу, отвори једну застругу скорупа, и једну мању са ситном сољу и рече маломе: »Иво, дете моје прихвати се мало, па да се пожуримо до вечерње да стигнемо до Св. Јована да видимо оца Никодија!«

»А што "ћемо тамо, нано?« упита Ива одломив себи добру кришку погаче.

Сељанка не одговори одмах, него даде по једно парченце погаче шарову и гарову, надроби скроб у своју руку, посоли га и пружи те јој га вођко из руке поједе.

»Ево да ти кажем!« предузе за тим да говори. »Када ти је отац (Бог да му душу прости!) умирао од тешких рана, рекао ми је: »Иконијо, гледај то наше јадно дете! Дај га оцу Никодију на књигу, па нека буде од њега што Бог хоћ. Ти знаш да нисам жалио да погинем за крс часни и веру ришћанску. Хвала Богу ево и умирем што се клах са некрстом. Истом данас видим да није све јунаштво знати погинути. Видим е није мање јунаштво живети кроз муке и невоље, и бранити рају сиротињу. Ако икако може бити дај нам сина на књигу. Нека се не ломи по гори као отац што му се ломио, него нека стане у цркву да крстом рабри овај злосрећни народ и да га крстом брани!« Ето, настави Иконија па руком глађаше зулове у свога синчића: »Ето, тако ти је отац говорио. Тако је исто говорио и оцу Никодију кад га је овај причестио. А ја сам се оцу твоме заветовала: да ћу, ако ми Бог и мајка божја помогну, испунити му његову последњу жељу. Јутрос сам изашла била на гроб твоме оцу и рекла му: да мој завет