доношаше; кудравим реповима узеше махати задовољно, па онда потекоше право к шумарици која се са ове косе у ону дољу спушташе.

И звиждукање двојнице стаде и младо пастирче викну: »Ој шарове, ој гарове, је л’ нам иде од куд моја нана?«

Тек он то рече, а из шумарице зајеча јасан женски глас: »Ој, Иване сине, мајци својој жив био, где си?«

»Ево мене на Змајевој стени!« одвикну пастирче па се диже и пође за псима.

У том изађе из шумарице на чистину сељанка једна, повисока, танкострука, смеђе косе, граорастих очију, којих се граор преливао из бледоплавог споменка у тамну љубичицу; млечност њеног лица видела се кроз танки сунчев препланак. Све је на њој било чисто, и све јој тако приличаше да је било мило погледати је. Била је млада; највише да јој је било двадесет и пет година. Преко рамена носила је једну шареницу, у којој се надметаху редом све дугине боје; а у руци ношаше велику киту босиљка и један слив жутога воска.

Кад изађе онако весела и онако мила на зелено поље, а оно се све зашарени као да је на њ пала кита шаренога цвећа. Шаров и гаров узеше да радосно потскакују, час испред ње, час уз њу и с десна и с лева, и некако полусавлађиваним скакањем казиваху своју радост. Витороги вођ оваца виде је оздо са паше, па заблеја и два и три пута и пође право к њој; и све се стадо усталаса, крену за вођом, удари у одзиве, те се по оном пољу просу блејање, некако мекано и радосно блејање, у које се растапаше звека меденице о вођину врату.