зна да је теби по вољи смех, плаче кад види да ће тебе задовољити њен плач, направи весело лице кад јој речеш да не сме у шетњу, прави се задовољна кад је очекивала француску хаљину а ти си јој купио турску антерију. Она се тебе боји, па зато пред тобом једно мисли а друго говори, једно осећа а друго ради. Али ја Фатму познајем: ако је заволела једнога, а ти јој намећеш другога!... Сине, сине, ти не знаш шта су жене, и шта је женско срце, и шта је женска памет. Она, готово цела Европљанка, да пође за невиђена човека! Нека прође то момче нашим сокаком и сутра и прексутра. Нека пролази неколико дана, те да га Фатма добро види. Најпосле, то није европски обичај, то је наше. Кафези су истина густи; опет... видеће га. Или, нека се она налази уз капију и нека се капија отвори баш кад он пролази, те и он њу да види, и он је, може бити, младотурчин...

— Ха! ха! ха! Младотурчин! Ја за младотурчина не бих удао ни своју слушкињу, а камо ли девојку што се од мога срца одвојила. Зар да удам своје чедо за те протеранице што гледају да нас пођауре? Никад!

— Или нека улицом дигне пече, кад ће с њим да се сретне.

— Зар као Донме? Никад!

— Или, сине, набави његову слику: то је цариградски.

Он удари у грохотан смех и рече:

— Опрости, мајчице, али и тебе је занела Европа. Слику! Нећу, мајчице, допустити да ми кћи види просиоца нарочито, па макар се не удала.

— Нећеш, сине, допустити, али се бојим да се не кајеш. -Ја сам ти мајка, пријатељ кога ти је Алах одредио, па сам своју дужност, дужност не по разуму већ по срцу, испунила, а ти ради како хоћеш.

То рекавши, устаде с дивана и пође из собе. Висока, мршава, сва бела, на плећима јој се подигла бела памучна антерија: изгледа као нека светитељка. Њене паметне очи, избелеле, напунише се сузама још како њен син поче онако дрско да