и арапској књизи и читала јој њихове песнике. Али, сине, што зна муслиманске књиге, ништа; него хришћанске, европске... француски језик, француске књиге. Да нам је Фатма Ђаковичанка, ја се не бих бојала; али, она је Солуњанка... Још није доцкан, сине, није донето ни обележје, а камо ли да је било венчање: да питамо Фатму хоће ли... Ја ћу је питати. Да испитамо њено срце... Ја ћу га испитати. Да видимо да ли јој је срце слободно, или је већ кога заволело. Али, зашто већ? Она нам је, сине, нека је жива, ушла у деветнаесту; а ја сам у тим годинама била мајка троје деце.

Стара ућута и загледа се у очи сину; а он поче:

— Да се испита Фатмино срце ? Ха! ха! ха! А је ли испитивано срце Фатмине мајке, мајчице? Ха! ха! ха! — и крупним корацима пође по соби; један крај горње усне подигао се, те му се виде бели крупни зуби, жиле му на челу набрекле.

— Наша срца, сине, нису испитивана, али и ми смо питане хоћемо ли, и ако смо знале само за Коран. Ову свету књигу смем да поменем по правом имену: абдеслија сам.Абдест - прање пред молитву. Абдеслија - узела "прање" пред молитву, спремила се за молитву.

— Овако је по муслимански, мајчице.

— Кад си је хтео удавати по муслимански, зашто си дао да се дружи с Европљанкама, што си тражио да учи европске језике, што си допустио да ти се по харему разлеже пијано? Друкчије се мисли уз деф, а друкчије уз пијано. Што ниси закратио да се дружи с новима?

— Какве су то нове, мајчице?

— Онакве као оне младе Цариграђанке што дођоше са стрином тога пашића. Али ти њих ниси видео... Као наша Ариф-ханум.

— Ха! ха! ха! Мајчице, наша стара Ариф-ханум нова!... Ваљда због одела ?

— Одело јој је, сине, старинско, али јој је нова душа. Слушај, сине мој: ти си Фатми отац, али ти Фатме не познајеш. Она је пред тобом као оне девојке што изигравају у Еден-Театру. Смеје се, кад