дарове као да ће па хаџилук, праштају се са свима: на пут ће, па „смртни" су... У подне, Хасан-беј позва у конак мајку: дошли му гости; а она само метну башјорти, па похита на врата што везују харем с конаком, да се разговара са синовљим гостима. Кад се отуд вратила, била је врло невесела. Пред вече, њен син, дошав из чаршије, весело јој рече:

— Мајчице, ја дадох нашу Фатму.

Жена му се лудо обрадова, а мајка пљесну рукама и рече:

— Шта учини, сине мој?

— Што, мајчице? Зар ја нисам распитао и дознао да је истина пашић, да је истина оџаковић, да је истина богат. А Цариграђанин је. Ви сте му виделе стрину: господска жена, старинска муслиманка, „старотуркиња", како кажу ови наши чапкуни протеривани у Европу. Тој хануми наша Фатма се много допала, па је хвалила синовцу. Ја видех момка, мајчице, и с њим се разговарах. Млад, а како говори! О, оне очи! Пашић, џемал!... Баш ми се допада, па чисто долетех, да ти кажем, мајчице. Сутра рано, иншалла’Ако Бог да! ето његове стрине с обележјем.

Мајка га слушаше клатећи се, а кад он, весео, ућута, она, невесела, поче:

— То је све лепо, сине; али ко тако сад у нас удаје девојку? Ни амалин, чијој кћери је сва наука плетење кеса и везење чеврета. Девојка се, истина, с момком не познаје, али ипак пита се, хоће ли тога и тога. Грехота је дати девојку док не рече „хоћу“, то је тако у нашем закону; а у њему се ништа није изменило нити се може изменити док је наше вере, јер њега је писао Мухамед.

Пошто пређе рукама преко лица при помену имена пророкова и очита кратку молитву, она мирно и тихо, невесела, брижна, настави:

— Оне сиротице, просте, без књиге, с иглом и концем, питају хоће ли .. Па зар да се не питају фине, с три књиге, и четири, више... Наша Фатма и грчки зна, као Гркиња, а ја сам је учила и персиској