на хаљини. Робиња се увуче под њен комарник, и утишаваше је.

Пред саму зору, заспа; али, спавала је врло мало, и чим се трже — он, опет леп, опет мио, колико га воли! Затвори очи, види му покрете, чује му глас, осећа му дах на лицу, у носу је голица мирис с његове косе и хаљина, а тај мирис њој није познат, јер није ни мошус, ни љубичица, ни јасмин... „То је мирис од њега, његове душе“... И дође јој жао што му је опрала пољубац. Он је стваран, а она мисли на њ као на замишљено драго... Не устаје, мисли: отац је не да њему, она се буни, бежи с њим у Европу; тамо имају кућу, европски намештену; улицом иду испод руке; походе позоришта, опере, шуме — свет; она никога не гледа, само њега; па деца, два мушкарца и три девојчице; она, мајка, он, отац; њено све у Солуну — ништа отац не да, његово у Цариграду, шаље му се новац у Европу, доста за живот... Па њено друштво, људи и жене, Францускиње, она је „у свом елементу“: иста је као оне... И да је не зваше, ко зна докле би лежала и маштала, бежећи од јаве. Ах, јава? Како да изиђе, како да их погледа у очи? Па као невеста прво јутро: крије очи... Она се њима учини болесна. „Шта ти је, чедо?“ пита је нене забринуто; а она, непрестано кријући очи и црвенећи, рече: „Мука ми је, нене“. — „Од чега мука... овако рано?“ — „Јуче... јела сам зелених шљива,“ рече, па још више поцрвене. — „Није то само од шљива. Хоћеш ти ноћу у башту... а дувао вардар,“ умеша се мајка. Она претрну. И кад је дувао вардар? Да то нешто не значи?

Што је више освајао дан, она се све више развесељавала; по кући је ишла пуна радости и што воли и што је вољена. И Ћулренги се развеселила како није скоро; и ништа не говорећи, задовољно погледа кјучук-хануму, певуши и ради, слаже у сандуке, опшивене телећом кожом, рубље, хаљине, везује бошче, спрема постеље: сутра ће на чифлук. Турске жене, једне иду, друге дођу; доносе Фатми