њена петнаестогодишња кћи вратила се из шетње и за собом довела младића; и та мајка није се на кћер наљутила, него је сву ижљубила: и опет кроз Солун иде озбиљио, стидљиво, и опет поцрвени кад се пред њом помене кошуља. Па се сети шта им је причала Ајше-ханум, њихова суседа, о Мадам Христуригу, Немици, удатој за Грка: кћи јој се испросила без њена знања; испрошена била три године; кад јој вереник дође из места где је са службом, код њих руча, код њих вечера, код њих спава: соба му до собе вереничине... И ова мајка, вели Ајше-ханум, црвенела је кад год се пред њом поменула кошуља, а није поцрвенела кад јој је кћи родила првенче недоношче... О те добре мајке странкиње! А њена? Ко зна, можда би била друкчија да је као оне безглавна, удовица; али њој је жив њен Бујукбурунлија. Њеног оца зову још и ЈилдиримГром. . О да је нешто мало пре гром пукао, по свој башти би разнео Џемала: тамо ногу, тамо руку, тамо главу... А где ли би било срце, оно широко, велико срце њом испуњено?

Опет се враћа на почетак, и себе извињава: знала је да је капиџик затворен, а ни помислила није да ће он преко зида. Зна за свилене лествице, али у Европи... Он, Европљанин, па... И после, он ју је питао каменчићем у капиџик: хоће ли доћи, она му није одговорила, каменчићем, ничим. После се осуђује: што није бежала? Ако није могла побећи, што није викала? Да је викала, скупио би се свет... Какав свет, ноћу... Ко би је чуо! Тешко јој је како никад до сада; жао јој је: она је изгубила оно што у њих девојке чувају више од очију, — чистоту. Кад се сети да више није чиста, она заплака; па наједанпут скочи и оде на абдеслук: опра сапуном уста, и руке. Понова леже, плачући, поклапајући лице па узглавље, уздржавајући се, да јој се не би чуо плач. Али, тешко њој, шта ће ? Пољубац на уснама није што мрља