VII

Кад побеже из баште, Емир-Фатма се завуче под комарник несвучена. Никад јој није било овако. Не осећа гриже савести, а ипак јој је некако необично тешко, и непрестано је држи луди страх: ако ју је нешто отац видео ! О, лудост! Да ју је видео, зар би она још била жива?... Отац није код куће... Па осети нешто као пресићеност, и као неку одвратност. Откуда то сад? Дотакла се лептира, а с његових лепих крила опао прах... И као да се љути на онога кога је толико желела: само да се једном састану, па да умре... И да је љуби... пољуби у уста! И она ће сутра пред нене и мајку с човековим пољупцем на уснама, па ће им рећи „добро јутро" и гледати их у очи!... Сад је она као оне из романа Les demi-ViergesПолудевојке. : омирисана јој коса, ижљубљене руке, пољубљена уста... И сети се романа Cousine LauraРођака Лаура. . Она је ипак боља од ње, честитија; казала је мајци... Анри је био с њом, она му сутрадан писала: „Venez à la maison, Henri. J'ai tout dit à maman."...Дођи кући, Анри. Ја сам све казала мами. Е, али она мајка из тога романа и њена: пре би пристала да кћер види мртву, него осрамоћену. И сети се шта њена мајка прича о Мадам Вахрам, Францускињи удатој за Јерменина: остала без мужа, с децом, и пошто јој је била мала пензија, она је радила; у честитости је Солуњанкама служила за пример: црвенела је и кад се пред њом помене кошуља. А једно вече,