Јавио јој се као познаници Европљанки, новој, оној новој што тражи да турске жене баце, на комаде исеку чаршаф и пече... Како се вратила с Јалија, он као старотурчин, реакционар: пење се на јабуку... Сакривен у лишћу, с јабуке је видео пет пута, и — занео се... „Ја осећам да и ти мене волиш, и ако ми то не кажеш. Хајде, душо, да се узмемо: да свијемо гнездо за себе и за тичиће. Ја сам сиромах... Имам срце, то је све. А срце ми је велико, широко, велико, па ми се чини да би у њ стао свет, а оно — ти си га испунила... Твој отац не би мене за зета, пошто сам сиромах. Али ти... ти си с Европљанком одрасла: узми мужа по избору, удај се из љубави... Ја осећам да ме волиш... Наћи ћу пара, па да бежимо у свет, где сам ја одрастао. Би ли са мном?“ Он говори, она ћути као да је онемела, и двапут јој се учини као да ће да се онесвести. А он јој дочепа руке и стаде их љубити страсно, махнито; после јој мирисаше косу, лице; и наједанпут, изненада, једним страсним, снажним, мушким пољупцем пољуби је у уста, а она се сад не опи као од пољубаца оне две жене, Францускиње и Рускиње, него се отрезни, расвести и скочи, пређе башту као па крилима... За њом полете груда земље... Уз једну стару широку смокву, младић се успужа као мачак, а са смокве оде на зид и скочи као јелен: кроз мртву ноћну тишину одјекну тупо његов скок...