јава од себе... Као да је од страха полудела, онемела, шта ли... Он поче да говори брзо као да се жури: „Ја знам да си нова, али не знам да ли си уз Емине-Семију или уз Ђулистан-Немету. Сад видим: ти си уз Ђулистан-Исмету, ти ниси за ослобођење харема, за развијаше, ти се кријеш од људи... Немој од мене... Није грехота: ти нећеш „покварити“ венчање, — девојка си.“ Он је говорио француски, брзо, не муцајући, а она не скидаше скута с главе ни руке с лица. Он не употреби силу, већ опет поче, брзо, журећи се: тако много има да јој каже, тако много!... „Каква грехота! Глупост! Ово су измислили љубоморни мужеви, егоисти, како каже Емине-Семије- ханум... О, зар нова, па тако? Скини скут с главе! Ружно... Спусти руку!“ То рекав, повуче јој антерију, она спаде: остаде јој откривена глава „Откриј лице!“ Ухвати је за руку... Гледа јој, он први, што је толико година крила: главу, лице. Он дршће од љубави, она од страха. Узе се трести као у грозници, и да је умела мислити, она би се питала: „Зар је ово та срећа о којој сањам?“ И наједанпут, као да се расвешћава, узе се стидети: с мушким сама ноћу! А никад досад није била ни дању, у друштву!... Он јој узе обе руке, она му то не умеде закратити... Он јој пољуби руку, она му ни то не умеде закратити... Поче јој говорити узбуђено да је воли већ трећа година, како се вратио из Европе, јер његова тетка толико је хвалила, толико му причала о њој, да је он познаје боље но своје рођаке у Цариграду; и причала му, вели, да је лепа, да је слатка, да је образована, да је готово Европљанка, да је нова и оделом и душом. И жалила је што не може он да је види, овде, те га слала па Јалије, свако предвече, сваку ноћ, кад је била месечина. И он ју је тражио, а знао је да њена рођака има плаве очи, а она црне; ударао је у ут, кад је пролазно чамцем поред стричева јој конака; гледао је у башту, у прозоре, с трамваја. И једва напослетку... Хтео је полудети од радости...