...На њиховој капији чу се звекир! Она стрпа писма у недра па полете у кућу без душе.

---------

Те вечери после вечере, Фатмин отац оде у кафану а нене и мајка похиташе у комшилук, где не престајаше весеље; слушкиње легоше, а Фатма с робињом сиђе у башту. Месечина, бели се башта; од дугачке сенке олеандра њима се, час-по, учини човек; с оне стране зида обраслог у винову лозу и бршљан чује се шуштање траве и шум нечијих корака. Она се слободи: „На капиџику је катанац“... Месец просијава кроз гране, и мало па се изгуби у каквом сивом или снежно белом облачку. Влага, мирише земља и дрвеће... Из комшилука се чује деф праћен зиловима, и певање једне чувене солунске певачице, потурчене циганке ; а даље пишти кларинет уз једну монотону али страсну турску песму: то се Ахмед-беј на своме чардаку весели, гледајући у залив разливен на месечини. Она осећа љубав у тој свирци и песми, у месечини, у мирису земље и дрвећа, у шуштању траве и шуму корака... Сву ноћ неће ући у кућу, остаће крај јасмина седећи, осећајући љубав... Али, вечерас се не прође на шуштању траве... Чу се каменчић у капиџик. Она претрну, али се опет ослободи: на капиџику је катанац. С минара се зачу позивање на последњу молитву, а она несвесно покри косу... С оградног зида паде цреп; обе дигоше очи, — човек!... Она хтеде бежати, али немаде снаге да устане, и хтеде викати, па, као у сну, не могаде... Робиња се не миче, а она изненада скочи, потрча, па као кокош, кад је хватају, што полети, и видевши да не може летети, завлачи се у бокоре, у жбуње, — она се завуче у један луг од јасмина, и да не би пред мушким била с откривеном главом, једном руком диже антерију на главу а другом покри лице... Ово учини као у сну, у незнању... И он се увуче у луг и паде у траву, крај ње, ћутећи, с јако убрзаним дисањем. Она хтеде да виче, да викне колико може, из свега гласа, па не даде