— А, не јексери... само катанац.

— Зар је то само?... Слушај!...

Уз капиџик се чу говор; неко говори, француски:

— Фатма, јагње моје, Фатма, душо душе моје, моје срце је пуно љубави и бола.

— Аман, шта говори ? прошапта робиња уплашено.

— Да бежимо, Ђули... Види како ми лупа срце! рече Фатма узимајући робињину руку, а у томе, преко ограде долете писмо.

Ханума скочи да бежи, а робиња, ухвативши је за сукњу, рече шапатом:

— Код куће нема никога... Не бој се!... Седи! Она нагло седе, те претури ђерђеф, и разлетеше се листови из „слаткога“ де Мисеа. Робиња отвори писмо, које беше много намирисано...

Преко ограде долете још једно, и још једно.

— Три одједанпут!.. Зашто их не читаш?... Ја ћу ово да отворим, и ова два, говораше робиња шапатом, отварајући писма.

И наједанпут насмеја се и рече:

— У ова два нема ништа!

— Како ништа?! изусти Фатма чисто уплашено.

— Само по једна реч!...

Фатма узе прво; цела садржина писма беше:

Писано је пре неколико дана. Руке су јој дрхтале ]сад отвори друго. ”

Ништа више. Јучерашњи датум. Отвори треће много узбуђена.