кад изусти „Мухамед“, не уноси се у стих, у реч, у сваки бод, но ради расејано, и сваки час оставља иглу па преврће Poésies Nouvelles „слаткога“ де Мисе, који јој стоји на ђерђефу... Чита песме које је небројено пута читала, и зна их одавно на памет. Од свих песника, и старих и нових, и она, као и многе Туркиње, највише воли де Миса, „слаткога де Мисеа“, како оне обично кажу. Прочита неколико стихова из његове Мајске Ноћи, и неколико стихова из његове Августовске Ноћи, и неколико стихова из његове Децембарске Ноћи. Прочита цело Rappelle-toi, и ако то зна на памет. Па Adieu..

читаше гласно с пуно бола. -Јер сад, што год је читала. мислила је на Џемала. Пре је мислила, читајући Мисеове песме на своје фиктивно драго, или на Мадам; сад на Џемала...

Не дочитавши песму, опет поче вести. „Adieu, Suzon, ma rose blonde, qui m'as aimé pendant huit jours“Збогом, Сузанице, моја ружо бела, која си ме волела осам дана. узе певушити зарумењена, везући, и по навици метну на главу један комад платна, који бејаше на њену ђерђефу, покри косу, јер чу с минара „Алла екбер“, па да је не види мујезин. Навезе почетак од „мим“, првог слова у пророкову имену, па опет отвори књигу, и тражећи нешто непрестано понављаше „Adieu, Suzon, ma rose blonde“.

— Кјучук-ханум, код Нурије-ханум шушти трава.. Чујеш ли? прекиде је робиња.

Она, не затворивши књигу, слушаше...

— Кјучук-ханум, код Нурије-ханум шушти трава! понови робиња.

— Чујем... Пипни ми руке... Лед!

— Што се бојиш?...Од јасмина се не види капиџик искићен мертечким јексерима.