Како је Шехназе-ханум, Емир-ханум? Две нове, Емир и Мерсије седоше међу старе, раздрагане грамофоном; а те старе“: једне су мало старије од њих, друге су њихових година. Фатма иђаше очима од једне до друге, све их познаје: од тридесет и неколико свега седам осам писмених, и ако су бејовске жене и кћери! Мрак, мрак, ноћ у души, или душа у ноћи: непрестано спавају.. На лицу ових младих жена огледало се задовољство; то су виделе нове, па су им завиделе. „Оне још сањају чаробни сан Истока,“ изусти Фатма шапатом теткине речи из писма, и дубоко уздахну. „О наши људи, зашто сте нас пробудили?!" рече тихо Мерсије што малочас Фатма, па и она дубоко уздахну. У овоме друштву не осташе дуго, искрадоше се па одоше у башту, наместише око на пробушен зид — да виде Џемала. „Кјучук-хануме, брзо!“ викну из куће Ђулренги, а оне потрчаше у ненину собу. Џемал! Стоји под прозором, и разговарајући се с једним младићем, сваки час баца очи у кафезе... „Алла"! какве су му очи!“ виче узбуђено робиња; Фатма се загрцну од смеха, а Мерсије вели: „Лепе, али... плаве.“ — „Плаво је море, и небо, кјучук-ханум.“ Фатма њих не чује... чује њега: прозор је отворен; и чује само како говори, не шта говори, па се смеје, смеје.. „Француски као Француз!“ шапће Мерсије; а Фатма би рекла нешто, па не може, не сме, чини јој се, ако проговори заплакаће, па ће јој се смејати сестра од стрица. „Зна ли турски овај Француз, а, Емир?“ она хтеде проговорити, па опет не смеде. Он продужи пут, а робиња викну: „Аман, кјучук-ханум! црвена си као зрели нар!“ и разлегаше се смех по одаји старе Шехназе-хануме.

Сва срећна, Фатма испрати миле госте: они ће сутра на чифлук. Сва срећна, она оде у башту с Ђулренгијом. Саме су: хануме одоше на друго посело. У хладу су, под једном старом кривом смоквом. На тешкој зеленој свили, златом, Фатма везе оцу Левха: Нема Бога осим Бога. Мухамед је послат од Бога; везе, али не прелази преко лица рукама