га је стекао као тестераш. Отац, таљигаш, није дању никада био код куће, од ране зоре до мркла мрака на послу, по вароши. Зарађивао је добро, али је добро и пио. Љубави је имао само за свога коња, а за своју жену и децу само по који грош, псовке и батине.

У мркли мрак долазио је кући, тамо близу Новога Гробља. Жена и деца неби се никада преварили да ли је баш он или не. Псовка и

само псовка. Севић се уопште није сећао да је од оца што друго и чуо, као што не би знао да каже да ли га је икада видео трезна или пијана — увек је био једнак.

Његов улазак у кућу личио је пре на стропоштавање него на улазак домаћина. Одмах би бацио на сто динар, а једио од деце узимало би новац и боцу и трчало по ракију. Док би се дете, после неколико минута, вратило, отац би питао по десетак пута, љутито и вичући:

— Шта ради тај магарац ? Ваљда је неће тек сад пећи!

Дете, познавајући оца, никад му не би само предало боцу, већ би је дало матери.

Онда би отац, и не гледајући децу, сео за сто, јео и пио и пио и јео и тешко би