и гледе цуре — а цуре опет гледе њих; они се разговараху оком намигују, а оне шапатом...

Пошто попови доручковаше дигоше се у цркву да врше венчање. Почеше редом: који су пре дошли њих пре и венчају.

Дође ред и на Анђелију. Зовнуше је пред олтар и рекоше јој да стане с леве стране. Попа јој заповеди те целива икону Богородице. Стрепела је од неке „страве“. По дрхтању познаје се да се уплашила. Никако није смела погледати у младожењу.

Поп им даде свеће и метну прстење на руке. Пошто кум измења прстење изађе поп из олтара а њих упути црквењак за њим те стадоше на сред цркве; код једног малог стола, на ком бејаху венчани венци, пешкир, што је Анђелија донела, и чаша вина. Ту поп последњи пут упита:

— Имаш ти Миладине драгу и истиниту вољу узети ову дјевицу Анђелију себи за вечиту супругу?

— Имам — одговори он полако.

— Да се ниси обећао којој другој?

— Нисам.

— А имаш ли ти, Анђелија, драгу и истиниту вољу поћи за овог момка Миладина кога видиш до себе?

Њу обузе стид; образи јој се заруменише и она обори очи дубоко земљи.

„Ко ће сад казати!.. Ја, боже, боже, ал ме стављају на муке!... помисли она.

— А? — упита поп.

— Имам — прошапута опа, али тако, да се чуло само „мам“.

— Шта велиш? — упита поп.

— Имам — рече она мало јаче.

— Тако кажи! Да се ниси обећала коме другом?

— Нисам.

— Већ својом драгом вољом?