I

Пред једном лепом кућом, двоспратном, са шалонама и с три балкона, на грчком Пиргусу а турским - Јалијама, где су летњиковци солунских богаташа, у једно лепо мајско јутро, зауставише се кола; и док кочијаш, Арнаутин, у арнаутском оделу, затезаше вођице танконогим ватреним вранцима с посребреном оправом, с бока тих кола скочи млад црнац, дилавер, у рединготу, крутој огрлици и фесу, и отворив вратанца, окрете им леђа и пружи мишицу, а из кола изиђоше три хануме и једна робиња, све у црним чаршафима, то јест хаљинама за излазак, и с густим црним печима, веловима, на лицу. Она прва што сиђе, много се ослони на дилаверову пружену мишицу. Чим залупаше тучним звекиром на високој гвозденој капији те лепе куће, опкољене дивним парком а покривене лозом, бршљаном и дивљом ружом, много исцветалом, хануме, кроз гвоздену ограду, сасвим европску, опазише једну дежмекасту црнкињу, капиџику. Она им отвори, и кад уђоше, пољуби им скут и пође пред њима, поведе их уском стазом посутом ситним шљунком; а оне, идући тихо, господски, бацаху погледе у кратко ошишану траву прошарану жбуновима руже и јасмина и бокорима јоргована, у две грдно велике „рунделе“ као два дивна уметничка ћилима од цвећа, у водоскок, у кипарисе око ограде, смокве и палме, у лимуне пред кућом и олеандре, који су надвисили кућни кров. Ишле су једна за другом, најстарија, на млађа, па најмлађа, па робиња са шареном бошчом у руци; и кад бише до пола дворишта, или боље рећи дивнога парка,